Jugoslavija je pristupila Trojnom paktu 25. marta 1941. To je odluka oko koje se i danas vode polemike u srpskoj, a vrlo verovatno i javnosti cele bivše Jugoslavije. Dok raspravu o tome ostavljam za drugu priliku, sada ću vam objaviti govore Dragiše Cvetkovića i Joahima fon Ribentropa koji su održani posle potpisivanja sporazuma o pristupanju.

Original iz Politike možete pročitati ovde a za Dragišu Cvetkovića postoji i zvučni zapis govora kog možete naći na sajtu Audio i Foto Arhiva Dragoslava Simića, a i ja sam ga objavio na mom Jutjub kanalu uz naravno jasno navođenje izvora, kao što piše na Simićevom sajtu.

Verujem i da negde postoji originalan tonski zapis Ribentropovog govora, ali nisam uspeo da ga nađem.

Govor Dragiše Cvetkovića

Gospodine ministre, ekselencije.

Glavni i skoro jedini cilj spoljne politike Jugoslavije bio je i ostaje sačuvati jugoslovenskom narodu mir i pojačati mu njegovu sigurnost. U duhu ove politike naši napori su prvenstveno bili uvek upravljeni na konsolidaciji miroljubivih i prijateljskih odnosa sa susedima, kako bi se obezbedili mir na granicama, sloboda, nezavisnost i državna celina.

Sa velikim nemačkim Rajhom Jugoslavija je i pre kao i posle vezivanja zajedničkom granicom održavala najbolje odnose, prožete prijateljstvom i punim poverenjem. Korisni rezultati ove politike naročito su došli do izražaja u nizu krupnih događaja koji su se od 1934. godine pa do ovog akta manifestovali u odnosima obeju zemalja. Jugoslavija je još od svog postanka uvek osećala, pa je to naročito i cenila, da je u Nemačkoj bilo pravilno shvaćeno njeno nacionalno ujedinjenje, koje nije plod nikakvih ugovornih kombinacija, već prirodan završetak dugih i teških borbi Srba, Hrvata i Slovenaca.

Jugoslavija je 1937 godina zaključila u tom duhu jedan značajan ugovor sa Italijom. Slična prijateljske ugovora Jugoslavija o zaključila sa Bugarskom i Mađarskom.

Nemajući nikakvih revandikacija spolja, vitalni interesi njenog opstanka i napretka nalažu Jugoslaviji da nastoji očuvati jugoistok od jednog novog proširenja rata i pojačati ekonomsku saradnju na evropskom kontinentu, teško pogođenu postojećim stanjem, kao i saradnju koja priprema put ka evropskom izmirenju - jedinom spasu našeg ranjenog kontinenta i njegove hiljadugodišnje civilizacije.

Jer, samo pod znakom jedne iskrene i pozitivne saradnje moći će Evropa postaviti osnove svog novog poretka koji će biti u mogućnosti da odstrani sve zastarele poglede i veštačke moralne i materijalne prepreke, od kojih danas svi patimo u Evropi.

Politika mira Jugoslavije u punoj je saglasnosti sa životnim interesima i dubokim osećajima našega naroda. Svi politički ugovori, isto kao i ekonomski, potpisani poslednjih godina od naše zemlje, nadahnuti su voljom upravljenom na ostvarenju jednog boljeg i bolje organizovanog mira u ovom prostoru Evrope. I danas, kada Jugoslavija pristupa Paktu triju sila, ona to čini u nameri da obezbedi svoj mir i budućnost u saradnji sa potpisnicima Pakta triju sila, Nemačkom, Italijom i Japanom. Doprinoseći svoj deo u organizaciji nove Evrope, ona vrši na ovaj način najvišu dužnost, kako prema sebi samoj, tako i prema evropskoj zajednici.

Govor Joahima fon Ribentropa (Politikin prevod)

Ekselencije, Gospodo, kao punomoćnik vlade Rajha i u ime opunomoćenih pretstavnika Italije i Japana i pridruženih im država, pozdravljam prijateljsku Kraljevinu Jugoslaviju kao novog partnera triju sila. Pakta Jugoslovenskoj Kraljevskoj vladi koju ovde zastupaju predsednik ministarskog saveta g. Dragiša Cvetković i ministar spoljnih poslova g. Cincar-Marković, iskreno i srdačno čestitamo tome. Želeo bih da izrazim uverenje svih nas da će ovaj događaj za budućnost Jugoslavije i za dobro jugoslovenskog naroda biti od naročitog značaja.

Gospodo, gvozdenim neumitnim tokom, kakav odgovara jednoj velikoj ideji i snazi takve ideje, neopisivo precizno, pred očima sviju nas razvija se već sada, to jest, još usred rata, novo uređenje Evrope i Dalekog Istoka. Dok se zahvaljujući državničkoj mudrosti i moći našeg saveznika Japana na Dalekom Istoku već ocrtavaju konture novog poretka koji se tamo stvara pod vođstvom Japana, od zaključenja Pakta triju sila naovamo bila je težnja osovine da se okupe evropske države i pridobiju za ideju novog i pravičnog poretka u Evropi.

Ove težnje bile su krunisane uspehom, i to mnogo brže i u mnogo većem obimu no što se to u svetu očekivalo. Kad je nedavno Bugarska, u ovoj istoj kući, potpisala Pakt triju sila, dali smo izraza nadi da će se još druge države oglasiti solidarnim sa nama. Danas, posle svega nekoliko nedelja, već nam prilazi još jedna države, Jugoslavija, čemu se mi svi iskreno radujemo.

Ali, ovo pristupanje za nas je od naročitog značaja, prvo, zbog toga što se time sad stvarno ceo dosad neutralni deo Balkana nalazi u taboru reda, a drugo, zbog toga što nam se pridružila država, za koju je Engleska i dalje verovala da će moći, mešajući se u njene unutarnje prilike, prikupiti izvesne snage te zemlje u korist intriga izazvanih sa engleske strane, a protiv novog poretka u Evropi.

Kako se čuje, tek pre neki dan pojavili su se sa engleske i američke strane pokušaji mešanja u politiku te zemlje, koji se pokušaji moraju nazvati nečuvenim i koji se nipošto ne mogu dovesti u sklad sa poštovanjem suvereniteta jedne slobodne evropske države.

Tim više, pozdravljamo činjenicu da je Jugoslavija sad pravilno shvatila potrebu učešća u preuređenju odnosa u Evropi i da je pristupila mladim narodima koji su pozvani da izvedu ovo preuređenje, odupirući se svakom mešanju spolja.

Vođa Rajha, dosledno sprovodeći politiku za koju se zalagao od samog početka, vazda je činio sve što je mogao ne bi li uspeo da ubedi Englesku u potrebu revizije ugovora o miru i preuređenja odnosa u Evropi mirnim putem.

Kao što nam je poznato, ova politika je u svemu odgovarala u shvatanjima najmerodavnijih krugova u Jugoslaviji koji su u izbijanju rata između Nemačke i Engleske gledali sve-evropsku nesreću i koji su se stoga, doduše isto tako uzalud, zalagali za prijateljski sporazum između dveju zemalja.

Uzalud, pošto je engleska objava rata od trećeg septembra 1939 na prečac učinila kraj pomenutoj politici Vođe Rajha. Pred istorijom, krivica za ovakav razvoj stvari svaljuje se isključivo na Englesku. Sama Engleska ipak jedva da je tih dana bila načisto o posledicama te svoje objave rata. Izgleda da su tamo još uvek živeli u pojmovima o odnosima snaga kakvi su vladali u vremenu pre Svetskog rata. Možda su verovali da će i sad, kao što je već jednom bilo, moći da savladaju Nemačku primenjujući naročite metode i mobilišući vasceli svet protiv nje. Retko se kad u istoriji ikoja država toliko strašno prevarila. Jer čim je bilo jasno da Engleska želi rat, Nemačka je prešla na delo i pripremila se za opravdanu samoodbranu. Međutim, dok je Engleska, čiji su vlastodršci krivi za sadašnji rat, od samog početka morala da se trudi da gura u rat druge narode, terajući ih da se krvave za engleske interese, dok i nadalje sve nanovo pokušava da stavlja još i dalje država u službu svoga ratovanja, Nemačka je vazda smatrala svojim najuzvišenijim ciljem da rat lokalizuje i da ga vodi i okonča vlastitom snagom i snagom svoje saveznice, italijanske države, koja joj se pridružila.

Stoga Nemačka dosad nije molila koju bilo drugu državu da joj pruži vojničku pomoć u borbi protiv Engleske.

Ali, zato je naprotiv, interes Nemačke i interes država udruženih u Paktu triju sila, prvo da se spreči svako dalje proširenje rata kome teži Engleska; drugo, da se stvore potrebni preduslovi da bi se novi mir u Evropi i na Dalekom Istoku najzad već jednom prilagodio interesima onih nacija koje su voljne i rešene da ubuduće među sobom žive u miru i prijateljstvu i, treće, da se pre svega stvori trajan mir koji neće dati da, protivno interesima Kontinenta, neka sila i opet uspe da inscenipa nove ratove, izigravajući evropske države sve nanovo jednu protiv druge, zagrožavajući time sve nanovo ne samo mir već i blagostanje svih evropskih naroda.

Stoga su danas države potpisnice Pakta triju sila okupljene u duhu nove solidarnosti da bi pre svega sprečile svaki dalji pokušaj proširenja rata. Pri tome je mladi svet sa naše strane. Stoga će na taj način, prvi put u istoriji, poći za rukom da se stvori razumno novo uređenje u Evropi, a sa gledišta interesa kontinenta.

Neće biti drukčije ni na Dalekom Istoku.

Cilj država potpisnica Pakta triju sila treba da bude u tome da će se starati da se rodi takva Evropa i takav Daleki Istok u kome će sve te države, oslobođene tuđih uticaja i tuđih spletaka, moći da sazdaju vlastiti narodni i kulturni život i time povesti svoje narode put dugog razdoblja mira, a time i put srećne privredne budućnosti.

A posledice toga stanja, u to smo ubeđeni, biće naročito blagotvorne na Balkanu koji je do sad bio naročito poprište tuđih uticaja i koji je opet zbog toga isuviše često postajao izvorom velikih evropskih razračunavanja.

Nemačka, - to ovde svečano izjavljujem, - nema u tim oblastima ni teritorijalnih ni političkih interesa. Trenutno joj je cilj samo i jedino da ne dopusti da se te oblasti dokopa jedna strana sila, kako bi odatle došla do mogućnosti za produženje evropskog rata. Konačni cilj pak biće Nemačkoj samo i jedino u tome što će pomagati pri stvaranju poretka koji će na osnovu razumnih i pravičnih načela obezbediti mir u toj oblasti toliko važnoj za celu Evropu, koji će time dati zamaha njegovim privrednim mogućnostima, kako bi one u opštem interesu procvetale.

Prirodna i neminovna posledica današnjeg pristupanja Jugoslavije berlinskom paktu triju sila biće da će Jugoslavija, zahvaljujući novom uređenju u budućoj procvaloj Evropi, zauzeti na Balkanu mesto koje joj pripada.

Stoga čestitam jugoslovenskom narodu i njegovoj vladi u ime ovde okupljenih država još jednom najsrdačnije, a naročito u ime nemačkog naroda i njegovoga Vođe.