Kad se spomene Timočka buna odmah se uz nju povezuje da je kralj Milan hteo da uzme narodu oružje, narod nije hteo - i nastane buna. Dok to nije bio glavni uzrok bune, svakako je imao izvesnu težinu, a Nikola Pašić je u jednom svom tekstu dodatno zagrejao situaciju.

Prema Raši Miloševiću, jednom od osnivača Narodne radikalne stranke i članu njenog glavnog odbora, tekst je objavljen u partijskom listu Samouprava 30. jula 1883. (nisam siguran da li po starom ili novom kalendaru), a pravi naslov je bio "Razoružanje narodne vojske". I sam Milošević je napisao jedan članak pod naslovom "Kako da se oslobodimo nezakonitih izbora", koga ću objaviti drugom prilikom, ali je tadašnja vladajuća Napredna stranka u svojim listovima Pašićev članak nazvala "Ne dajte oružje", dok je Miloševićev postao "Silu silom odbijte".

Tekst Nikole Pašića sam našao u Miloševićevoj knjizi "Timočka buna 1883". On počinje citiranjem raspisa ministra vojske Tihomilja Nikolića o popisivanju i oduzimanju oružja, posle koga ide Pašićev komentar. Tihomilj Nikolić je inače zet dinastije Obrenović, pošto mu je žena bila Ermila, ćerka Jovana Obrenovića (srednji rođeni brat kneza Miloša i gospodara Jevrema) iz drugog braka.

Zakon o vojsci i odgovarajuće propise ću okačiti u drugom članku, a sada vam evo konačno teksta koji je svojevremeno izazvao veliku buru.

Tekst

Kao što se vidi, Ministar vojni naređuje da se od narodne vojske pokupi oružje i da se odnese na ona mesta za koja on naredio bude.

Sad je na redu da se zapitamo: zašto se naređuje razoružanje narodne vojske? Kakve su pobude koje nalažu Ministru Vojnom da oduzme oružje od narodne vojske i šta se stim postizava.

Šta znači puška u Srbina — to svi znamo. — Ona je najveće oruđe, koje Srbin ima, ona mu je dragocena toliko isto kao žena, brat ili sestra; Srbin se radije rastaje sa glavom i dušom nego s oružjem. Bez puške i oružja nema slobode. Ako se želi uništiti sloboda kakvome narodu, ako se želi u ropstvo uvesti, onda mu treba oduzeti oružje.

Ta ko se ne seća šta su Srbi činili u početku ovoga veka, kad su ustali na oružje! — Zar bi Srbija postala da Srbin nije čuvao i krio oružje? Zar bi sloboda srpska vaskrsla da je Srbin pristao da mu se živom oružje oduzme. — Zar se ne sećamo šta su Srbi pretrpeli kad se pokušavalo da se od njih oružje pokupi?

Istorija jasno kaže da je Srbin radije pristajao da podnosi najveće muke, samo nikad nije pristao da mu se oružje oduzima. Oružje se otimalo, a nikad se nije davalo. U svima pregovorima za vreme oslobođenja srpskog uvek je bio prvi i najveći uslov da Srbima ostane oružje. — Uvek su turci voljni bili da mnogo obećaju samo da im Srbi polože oružje — a Srbin se uvek protivio, uvek je gotov bio pre da na mukama umre, no oružje preda. On je svestan bio da nema života, nema slobode bez oružja.

Istorija kaže: kad Turci običnim sredstvima nisu mogli postaći svoju nameru, onda su oni pribegli nasilju. Da bi se moglo pronaći mesto gde je oružje bilo sakriveno,najobičnije sredstvo bilo je udariti čoveku po sto do dvesta batina; izubijati ga i osakatiti nije ništa značilo kod Turaka, a vrlo su često i po nekad i veoma žestoko šibali i ženskinje, kako muškim tako i ženskim nadevali su na glavu torbe s pepelom, koji se uvlačio u nos, u usta i uši i grdno im lica ružio; nekima su privezivali noge i ruke za drveće i metali im na grudi kamenje; jednoga su Srbina iz Grbice privezali za gredicu i pekli kod vatre, kao na ražnju, da im preda oružje, za koje su čuli bili da u njega ima. Mnogi su i umrli u takvim mukama; u broju ostalih ubijaju i Stanoja Glavaša, kome su dozvolili bili da nosi oružje.

Iznuđavanje i otimanje oružja prinudi Miloša da spase svoj život te vešto pobeže od Turaka i otpoče borbu za slobodu srpsku, koja ponovo Srbiju podiže.

Kod takvih istorijskih primera, kod takvih svetlih uspomena, gde se vidi kako sloboda ponovo niče kad Turci htedoše oružje od naroda pokupiti, našlo se danas u Srbiji ljudi, koji preko dvoglasne skupštine proturiše zakon da se od narodne vojske oduzme oružje, našlo se ljudi, koji se ugledaše na države, koja se boji svojih podanika.

Ne bi čovek mogao misliti, da su srpska osećanja tako umrtvljena, da su svetle i veličanstvene pojave našeg oslobobenja tako potavnile, da se može u glavu jednog Srbina useliti misao da je oružje u rukama narodne vojske opasno i štetno po razvitak i napredak narodni.

Pomislite samo kako će biti Srbinu kad mu stanu skidati pušku s duvara, pušku s kojom je delio sreću i nesreću u ratu, pušku s kojom je u logoru drugovao, pušku s kojom je neprijatelja obarao, pušku koja mu je život sačuvala, pušku s kojom je branio svoju decu, rod i otadžbinu svoju, pušku koju je svaki vojnik mislio da ostavi svojim potomcima kao uspomenu, kao zalog i amanet iz dva poslednja mučna i krvava rata!

Pa zašto se oduzima iznemoglome borcu puška? Zašto se skida s duvara da deca i unučad ne gledaju oružje, koje je njihov otac u ratu nosio; zašto se zabranjuje porodici da gleda pušku, koja je bila u rukama njihovog oca, koji je iznemogao braneći svoju zemlju, ratujući u dva teška rata za slobodu svoje braće? — Da li da se preda boljem junaku, da li da se preda njegovom sinu ili bratu? — Zašto se skida s duvara puška Srbinova?

Grozno, žalosno, teško i sramno! Ne može čovek da kaže zašto, ne može da izusti... Voleo bi da ga je samrtni čas zadesio, da ga je puška neprijateljska pogodila, da je umro — samo da ne gleda kako mu se oružje s duvara skida, kako mu se uspomene utiru, kako se ismejava prolivena krv, kako se ruga borcu, kako mu se oružje oduzima! Zašto?!

Da se prodaje Jevrejima da s njima trguju. Da se prodaje za dinar-dva, da se prodaje onima, koji se smeju i rugaju srpskom imenu, srpskom junaku, srpskoj slobodi.

Kakva nevolja, kakvo zlo goni naše ministre, da naređuju da se oružje od narodne vojske kupi.

Ako je za onaj žalosni dinar ili dva što ga Jevreji za puške daju, zašto se ne kaže — pa će onaj, koji je nekada platio za tu pušku tri četiri dukata dati i taj ništavni dinar, samo da sačuva zemlju od sramote, Srbina od poruge, a svojoj deci da ostavi večitu uspomenu na patnje, muke i nevolje, koje je podnosio za slobodu svoju i svoje zemlje.

Zar je veća hasna što će srpska kasa ostaviti 40—50 hiljada dinara za sve puške s kojima je narodna vojska naoružana bila, no da se puške ostave narodnim borcima i vojnicima, koji su s njima život i smrt delili? Naposletku, ako je srpska kasa dotle došla, da ne može nikako izaći na kraj, zašto ne kažete narodu: puška jedna košta četiri, pet ili šest dinara pa ko hoće neka toliko položi i pušku zadrži, a ko neće neka je preda državnoj vlasti da je vlast proda? Kad se Jevrejima mogu na doboš dati puške za 1 i 2 dinara, zašto se te iste puške ne mogu dati narodu, koji je već jednom te puške platio i preplatio? — Zar ne koštaju ni onoliko koliko je s njima zadobijeno, zar je sramota da u rukama borca ostane ta puška?

Odgovorite ako ste Srbi, ako ne idete Jevrejima na ruku da trguju našom svetinjom, ako ne idete na to od naroda pokupite oružje, da ga smestite u magacin pa da ga prodate u velikim gomilama onima, koji će naći računa da trguju s puškama naše narodne vojske?

Nemate razloga, nemate opravdanja, nemate izgovora, ako poštujete svetinju narodne slobode.

Samo jedan razlog može biti, a to je ovaj: Bojite se naroda, koji u rukama ima oružje — zato hoćete da mu ga oduzmete, da ga smestite u magacine a posle prodate Jevrejima da ga izvan zemlje izvezu.

To je jedini smišljen razlog, koji bi se mogao navesti. Ali ne verujemo, nikad ne možemo verovati i nećemo verovati da ima u Srbiji i takvog čoveka, koji s planom može raditi na tome, da se od Srba pokupi oružje, i da se od vojnika i junaka napravi turska raja, koja će davati sve što se od nje zatraži. Ne verujemo ni za to, što pored toga oružja ima narod i druge stare puške, i druge pištolje i druge odbrane. Ne verujemo da se može naći ljudi tako ludih koji bi kadri i voljni bili, da preduzmu ovo vršiti, što su Turci uzalud pokušavali — naime, da od naroda srpskog pokornu raju naprave, koja se daje jašiti i terati kako se hoće.

Pa onda,zašto se oduzima od narodne vojske oružje? — Zašto se oduzima baš u ovom vremenu kad smo u oči izbora za Veliku Narodnu Skupštinu? Zašto se oduzima baš u ovom vremenu kad su dacije na narod uvećane; zašto se oduzima u tom vremenu kad strane sile podižu onoga koji najviše o tome vodi računa jeli narodu Srbiji zadovoljan ili ne?

Da li je sve to tako udešeno, ili je slučaj kome ministri idu na ruku? Zašto da se od Srbina oduzima ono, što mu je najsvetije, zašto da mu se oduzima u onom vremenu, kad zebnje i slutnje najviše maha preotimlju? U čijem se to interesu preduzimlje? — Kome se onda služi, za čim se onda juri kad se u zemlji radi ono, što je celom narodu protivno? Zašto se to radi baš u vremenu kad peštanska štampa hvali mudrost i politiku današnje vlade? Ili je dugo i dugo smišljeno da se sve to steče u jednom vremenu, i onda se zlo smislilo, ili se nije mislilo i onda se zlo može otkloniti, i tim zemlji i prestolu poslužiti.

Ako ste prijatelji reda, kao što neprestano iznosite, ako ste prijatelji prestola, čime se ponajviše hvalite, ako ljubite samostalnu i nezavisnu Srbiju, ne radite ono što je celom narodu protivno.

Odustanite od razoružanja narodne vojske, odložite to za docnije — biće vremena ako se izvršiti mora, i ne sejte nespokojstvo, slutnje i zebnje za budućnost. To možete učiniti ako ste prijatelji a ne licemeri, jer oružje ostaje kod naroda, ostaje kod onih kojima je po spiskovima povereno, ostaje kod dobrih i patriotskih građana, ostaje kod onih, koji ga najviše ljube i poštuju, i koji će ga najviše čuvati i braniti.

Zgrade i tvrđave ne mogu da sačuvaju oružje od neprijatelja i od rđe, već ga čuvaju muške ruke i mišice. Ostavite ga tamo gde je najsigurnije.

A ti narode, ako ne budeš toliko srećan da ti poštede tvoje ratne uspomene, tvoje oružje — ti ga podaj, ali kuću nemoj ostavljati bez njega, jer ćeš porušiti zakletvu pradedovu, pogazićeš amanet onih boraca, koji padoše za našu slobodu, ostavićeš porodicu, svoj rod i otadžbinu pustoši koja može sve upropastiti i utamaniti. Čuvaj se sam kad te ne čuvaju oni kojima je to povereno.